Ponoćne priče Nemi Posmatrač

S1.E3. – Magični krug


Dobro veče, Ja sam Nemi Posmatrač, a Vi slušate „Ponoćne priče“.
Obilazim već 4 krug oko Slavije, možda tebi ta ideja deluje suludo, ali je ipak svojevrsni doživljaj. Zamisli da si na ringišpilu sa kog možeš da sagledaš sve čime odiše ovaj grad, tvoj i moj Beograd.


Iako sam rođen u njemu, a ti u njega dolaziš iz svog rodnog mesta, on je naš.i to niko ne može da ospori. Moj i tvoj. Pođi sa mnom jedan krug i videćeš. Samo ako želiš videćeš da sve ono lepo i manje lepo staje u jedan krug. Začarani ili ne, mi to ne znamo, ali je krug u koji se teško ulazi, a još teže iz njega izlazi. Od stanice do stanice oko Slavije, zastanem, udahnem duboko, posmatram i osluškujem. Dok slušam harmoničnu simfoniju dijalekata, analiziram odakle dolaze, tvoji i moji – sugrađani. Neki iz Blokova, Zemuna, neki iz Mladenovca, Aranđelovca, Niša, Novog Sada, Priboja, Šapca, Loznice… Misao mi odjednom preseče me nekakav bazd, smrad kakav do sada nisam osetio. Okrenuvši se levo desno pomislih da je Slavija opet spremna za rekonstrukciju kanalizacionih odvoda, ali ova mirisna nota je posebna. Posebna po svemu, pa i tome kako pomera želudac.


Obavijao me je sa svih strana bazd malograđanske nekulture. Mojih i tvojih sugrađana. Ni ti, ni ja se ne švercujemo, niti vičemo preko puta ulice ukoliko vidimo nekog poznanika. Ni ti, ni ja ne bacamo smeće po ulici, ali se u istom smeću davimo. Ko su oni? Ko smo mi? U svakodnevnoj žurbi ignorisaćeš bazd, ali kada proradi adrenalin na ringišpilu sve postaje jasnije. Realnost je što te ringišpil izdigne u nebesa i prebaci u neki drugi svet, a Slavija, ona te zadržava tu i sada.


Fontana je prelepa. Iako lepotu ne vidimo istim očima, mora se priznati da je lepa, ma koliko ona bila samo skupo plaćeni kamen preko kog se preliva voda o čijoj bistrini malo ko vodi računa. Nisam ni slutio da plastične kese mogu biti tako lepa dekoracija. Onako, svetluca poput zvezda na nebu dok se prelivaju boje iz plave u ljubičastu. Čak i ona grupa diletanata koja urinira u nju doprinosi njenoj lepoti. Sve je spontano. Zanima me, da li bi Marina udelila tihi aplauz za ovakav performans ili bi ga udostojila tišinom?


Dok se na otvorenoj beogradskoj pozornici odvija audicija talenata, obilazim još jedan krug i razmišljam da krenem dalje. Vođen time pitam se da li je Beograd postao platno po kome svi mogu da slikaju bez ikakvih ograničenja ili to nikada nije ni prestajao da bude. Da li je keltski Singidunum zadesio isti bazd dolaskom Rimljana, zašto je Mađarima smetao performans koji su izvodili Turci? Ne mogu da se oprostim za večeras, a da te ne pitam – da li želiš da izađemo iz ovog kruga ili ćemo performans sugrađana, mojih i tvojih da udostojimo tišinom.
Sada se nemi posmatrač odjavljuje. Laku noć.


Support Ponoćne priče by donating to their Tip Jar: https://tips.pinecast.com/jar/ponocneprice


Find out more at https://ponocneprice.pinecast.co


This podcast is powered by Pinecast.

Episode Notes



Ako ti se sviđaju ponoćne priče, podeli ih sa prijateljima putem društvenih mreža. Bakšiš nije obavezan, ali ukoliko želiš da podržiš "Ponoćne priče" možeš da ga ostaviš u teglici putem linka na kraju transkripta.




Dobro veče. Ja sam Nemi Posmatrač, a vi slušate „Ponoćne priče“.


Nije mi prvi put da peške prelazim Pančevački most, zapravo to činim često. Noću malo ređe.
Filharmonija jakih vetrova zviždi oko stubova masivne čelične konstrukcije. Krila usamljenog galeba mačuju sa vetrovima, gubeći pravo na slobodan let . Zašto nije ostao među svojim jatom, na bezbednom, koje na vrhu mosta čuči kao velelepna dekoracija koja svakodnevno oživljava monohromni most. Šta dokazuje? Kome? Još ne shvata da samostalna borba protiv vetrova najčešće bude fatalna. On ne odustaje, bori se do kraja. Igra se predstava koja nema reprizu. Bez obzira na ishod, on je pobednik.


Korak po korak, dok premazujem usne grožđanom mašću kako bih izborio sopstvenu bitku sa vetrovima, približavam se silazu sa mosta. Semafor trepće žuto. Adrenalin proradi u trenutku kada treba da napraviti izbor - da li preći ili ne. Dok odlažem izbor, iz žutog Jurgena sa rđavim tufnama, parkiranog pored pekare, čuju se zapomažući glasovi još jedne Katarine čiji uspeh na plej listi radio stanice u glavnom gradu i bogat instagram život, otplaćuju krici očeva goveda.


U Poenkaerovoj ulici, sa leve strane, prolazim pored vunarskog kombinata, sedišta duhova prošlosti koji se razigrano ogledaju u razbijenom ogledalu uspeha Jugoslovenskog preduzetništva. Kod kružnog toka, u zagrljaju i blago stisnutih ruku ljubav čuva dvoje staraca. Nešto malo niže od njih, dvojica momaka tridesetih godina šetaju kao stranci povremeno preplićući male prste. Na ćošku, Mirka i mladi pekar Bukva, sa šoljicom kafe u ruci, pale proizvodni pogon i odlaze u magacin. Preko puta, na ogradi parkinga polovnih automobila, Adana Veselinović, mlada avangardna slikarka iz Ribnice, laganim trzajima kista završava mural „Oslobođeni“.
Neshvaćeni, kriju se u mraku i tišini.
Ne mogu da se oprostim za večeras, a da te ne pitam – da li se osećaš slobodno ili si dekoracija beogradskog ubrzanog pulsa?


Nemi Posmatrač se odjavljuje.
Laku noć.


Support Ponoćne priče by donating to their Tip Jar: https://tips.pinecast.com/jar/ponocneprice


Find out more at https://ponocneprice.pinecast.co


This podcast is powered by Pinecast.

Episode Notes



Ako ti se sviđaju ponoćne priče, podeli ih sa prijateljima putem društvenih mreža. Bakšiš nije obavezan, ali ukoliko želiš da podržiš "Ponoćne priče" možeš da ga ostaviš u teglici putem linka na kraju transkripta.




Dobro veče. Ja sam Nemi Posmatrač, a vi slušate „Ponoćne priče“.


Ja šetam ulicama grada. Volim ga, psujem ga i žalim se (na stvari koje za tebe mogu biti samo trivijalne prirode). Šetam i gledam. Slušam, svedočeći ružnoću i lepotu koja nestaje iz našeg voljenog grada. Sinoć me je šetanje odvelo pred Despota Stefana. Osećam se kao da hodam po ispucaloj koži rudarskog radnika, onog istog koji je o sebi davno zaboravio da brine, a sada kada ni umesto njega to više niko ne želi da čini i Bog je digao ruke. Gledam Dragoljuba, dok mu žena spava sa komšijom, sa kojim ne govori, i decom rasutom po Evropi, kako ispod Pančevačkog mosta nateže flašu dok čeka da se otvori kafana, da u njoj osvane još jednom. Poslednji autobusi, na izdisaju, nestaju jedan po jedan odvozeći još jedan besomučan dan. Horda hormonalno uzdrmanih bludnih mrava opseda Despota Stefana.


Zoran Mirković, lokalni kandidat za predsednika opštine, izvaćario je štampariju da mu napravi plakate kojim je oskrnavljena svaka fasada od Ktitora do Džordža Vašingtona. Naravno da za to neće odgovarati. Nema kome. Njegovi su na vlasti, a ovo je čista formalnost. Obećao je da će srediti fasade. Nije slagao. Sredio ih je. Sada liči na geto gde se na njegovoj polovini nazire grana drveta endemske vrste o kojoj niko ne brine u Botaničkoj bašti.


Pitam se zašto baba Jelica noću prodaje kaktuse. Ko ih kupuje? Već dvadeset godina (o) sedi na ćošku ispred pozorišta i verno ga čuva. Nikome ne smeta. Dočekala je i ispratila hiljade kulturnih ljudi koji žure na otvaranje sezone, i one koji žele da budu u njihovom društvu, konobare koji hramlju kao bogalji, kuvare koji mirišu na ćevape i brancina obavijenog citrusnim notama i kurve koje čekaju da obrnu još samo jednog, pa da idu kući. Oni su joj bili najdraži. Sa njima su odlazili i kaktusi. Uvek je bila nasmejana, ne skrivajući bore koje svako veče doslikava Beograd, premeštala je ostatak kaktusa.


Ne mogu da se oprostim za večeras, a da te ne pitam – da li poznaješ ovaj grad ili u njemu samo postojiš?


Nemi Posmatrač se odjavljuje.
Laku noć.


Support Ponoćne priče by donating to their Tip Jar: https://tips.pinecast.com/jar/ponocneprice


Find out more at https://ponocneprice.pinecast.co


This podcast is powered by Pinecast.