Ivana Maksić (1984) autorka je knjiga poezije: Kćeri zar ne vidiš da gorim (2020), La mia paura di essere schiava (2014), Izvan komunikacije (2013), O telo tvori me (2011). Piše poeziju, crtice i eseje. Prevodi i predaje engleski jezik. KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM tog dana, evo, ginu konji svi jahači moji kroz maglu, kopljima kroz vodu, krv, šumu, vatru, vatra, vatro, gorim, rekli su ivana, rekli su, ona, ta, žena, ja na ivici, do kraja, uvek kroz tajne vira, vihora, čizme su stradale, talas je pucao, nikada, znaš, goniči robova iz prošlog života nisu ustuknuli, kćeri, vatra, plamičci se kotrljaju, plivaj, idi dalje od mene, preplivaj svе bure, budi leden grumen uglja, budi nevidljivi dijamant, samo ne vuci prtljage incestuoznih sinova za sobom, ne govori mnogo, preobrazi se, preobrati, stišaj sve ne i vatru, vatrom budi, gori, ne traži merdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi cipele, dalje od svake bolesničke sobe, ne obaziri se na moral, ti, daleki prijatelju, ne nosi belo, nemoj, nikada, kao prkos ostani, hrid, cvet nara ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka, ne maši, preziri rastanke, ne pružaj šake pri pozdravu, ne uzgajaj metak u dlanu, ne lomi strele, neka ih, u mesu, drugi ih ne vide ne grli kad ostavljaš drugi ne vide ne osmišljavaj odlaske i boli drugi ne vide kćeri, vatro, moja nisi, beži samo nestani, drugi ne vide, samo nestani
