Podržite nas i na Patreonu ➡️ https://www.patreon.com/c/HistoryCast Propaganda u Trećem rajhu nije bila prateći program, bila je režim. U njegovom središtu, Jozef Gebels, čovek koji je od politike napravio performans, a od svakodnevice pozornicu. Ministar propagande u nacističkoj Nemačkoj dizajnirao je način na koji ljudi osećaju, pamte i ponavljaju. Od kulta vođe i ritualizovanih govora do precizno tempiranih radijskih nastupa, bioskopskih žurnala i naslovnih strana, sve je služilo jednom cilju: da sumnja u Rajh ne postoji. Govorimo o moći (zlo)upotrebe masmedija i propagandi u službi zla. Istoričar Ivan Drljača i politikolog, stručnjak za komunikacije, Nikola Parun seciraju tu mašineriju koju je u pogon stavio ministar za nacionalno prosvetljenje i propagandu. Pratimo kako se formira neprijatelj, kako ponavljanje menja stvarnost, kako se humor kroti, jezik preformatira, a kultura potčinjava. Kako propaganda postaje infrastruktura svakodnevice? Kako se industrijalizuje obmana a državni aparat postaje mašina za manipulaciju emocijama i njihovo "disciplinovanje"? I kako se Nemačkoj uopšte desio Gebels, majstor propagande, koji se provincijskog intelektualca pretvorio u nezaobilaznog, svemoćnog partijskog stratega? Pre nego što je upoznao Hitlera, bio je kritičan prema nacizmu i čak flertovao sa levicom. Šta se to desilo prilikom njihovog susreta 1926. pa je doživeo prosvetljenje? Gebelsov uspon nije bio slučajan niti brz : u Berlinu je stvorio novi model političke borbe. Precizno je razumeo puls publike i neprekidno testirao šta radi na masi: od ritma govora, preko muzike, vizuelnog izraza na fotografijama i filmu do trenutka i načina podizanja tenzije i pravljenja euforije. Imao je sposobnost da ideologiju pretvori u emociju i da od svake jednostavne poruke napravi performans. Berlin mu je poslužio kao eksperimentalna laboratorija, a uspeh u osvajanju mase korišćenjem novina i radija otvorio mu je vrata do najvišeg vrha partije. Tu više nije bio samo propagandista i partijski agitator, postao je čovek koji definiše ton čitavog Trećeg Rajha. Bio je opsednut imidžom: od montaže fotografija i režiranja govora do kontrole svetla na mitinzima. Tako je režirao i mit o sebi. Privatno je vodio haotičan, dramatičan život , ispunjen preljubama, ljubomorom i dubokim emocionalnim potresima, a njegovi dnevnici otkrivaju čoveka rastrzanog između grandiozne slike o sebi i stalne potrebe da dobije Hitlerovo odobrenje. Do kraja rata ostao je fanatično odan, odbijajući svaku pomisao o predaji. Njegov kraj u bunkeru, zajedno sa porodicom, bio je poslednji čin iste propagandne logike koju je širio. Danas pričamo o načinu na koji je nacistička propaganda prodrla u svaku poru društva: u škole, novine, bioskope, muziku, porodicu, rituale, jezik, humor i svakodnevicu. Povlačimo pritom i liniju do savremenog sveta u kojem se propaganda više ne oslanja na megafone i filmske žurnale, već na algoritme, viralnost, instant emociju i medije koji dolaze do nas brže nego što umemo da postavimo pitanje o tome šta je zapravo istina.
